Od nekada najmoćnije i najuređenije države Afrike Libija je sada leglo divljih bandi, mračna teritorija, gde puca svako na svakog, gde je jezik Kalašnjikova posao najrazumljiviji jezik. A imali su nekada sve. Pod snažnom i odlučnom palicom pukovnika Gadafija ta je država bila raj na zemlji u kojoj je struja bila besplatna, školovanje besplatno, pijaće vode je bilo i u sred pustinje dovođeno, mladim bračnim parovima ogromna novčana pomoć davana, podsticano je rađanje, školovanje, itd. Nafta je šikljala u ogromnim količinama iz svih prebogatih libijskih bušotina i pripadala je libijskom narodu. Međutim, sve to nije bilo dovoljno divljim plemenima pa su rešili da sve to sruše. Mučki su ubili, zaklali, pukovnika Gadafija i pobili se među sobom, razorili sistem i srušili državu, naftu prepustili stranim okupatorima i sada gladuju. Sada se ubijaju među sobom kao muve, rešetaju se Kalašnjikovima, kolju se na ulicama, ne umeju čak ni predsedničkog kandidata da izaberu.

U Libiji, Srbiji, Ukrajini, Bugarskoj itd itd... Osnovna odlika poštenih i demokratskih izbora jeste to što je na njima unapred onemogućeno pojavljivanje opcija koje nisu (dovoljno) po volji Zapada. Demokratija se, osim kao vladavina novca, može definisati i kao društveno-politički sistem koji nužno reprodukuje vlast prihvatljivu Zapadu. Sve druge političke opcije zato su u demokratiji tabu, nešto nastrano, bolesno, zločinačko po prirodi, ako su uopšte legalne. "Nema demokratije za protivnike demokratije!"